Поглавља

„Гледање Белог Анђела равно је молитви“

„Гледање Белог Анђела равно је молитви“, записао је Свети Владика Николај Велимировић. Тако је, врло сажето, указао на чудо које се дешава већини људи када виде Белог Анђела. Ако посматрач види само необичну лепоту, мора да примети и чудесну светлост која одатле избија. Ако жели, на прави начин, да доживи Белог Анђела, човек прво мора да завири у сопствену душу; онда ће му се одшкринути и двери небеског света. То јесте почетак молитве. То помаже. Сви људи, и они неверујући, ако живе у овом свету, морали су некад завапити: „Боже, помози!“ Давно је речено да је „молитва као вода жива којом се гаси жеђ“.

Поглед на Белог Анђела гаси похоту, зловољу, завист, сујету, мржњу; гаси поноре и ватре људског неразума... Зато гледање у Белог Анђела и може да постане молитва. Молитва јесте врста духовног тренинга и услов да и немогуће постане могуће, а тешко постаје лаганије и подношљивије... Зато патријарх Павле подучава да је молитва „мајка свих добрих дела, чуварка чистоте тела… сигурна ограда против свих лукавстава вечног непријатеља нашега – ђавола“.

Бели Анђео показује дух Србије. То је дух кога су сви – и римске легије, и европски крсташи, и Азијати, и муслимани, и Германи... осудили на смрт; тај дух као да сам за себе прижељкује смрт као излаз из животног лавиринта. Али, не може да умре... Бели Анђео, истовремено приказује и прошлост, и будућност. Прошлост га је везала за камени блок; левом руком показује пут у будућност. Све је на Белом Анђелу другачије, и све упућује на његову велику везаност за Србе, за њихову постојбину, историју, карактерологију, судбину...

Кад су освајачи били најжешћи, светосавски дух је бивао још јачи.
Да није било притиска, не би било ни отпора.

Стефана је, као усуд, пратио број – три. Имао је три владарске круне; три принцезе са три европска двора, из три завађене државе (Византија, Бугарска и Италија) са три стране света (југ, исток и запад) биле су Стефанове венчане супруге и родиле су му три сина (Радослава, Владислава и Уроша). Сва три сина постали су крунисани владари Србије. При томе Стефан није убијао своју браћу, а ни његови синови. Иако су се мењали на престолу, нису убијали један другог. Три Стафанова сина била су ожењена са три принцезе, са различитих европских дворова: Радослав – Аном, ћерком византијског цара; Владислав – Белославом, ћерком бугарског цара; Урош – француском принцезом Јеленом Анжујском.

Прича о златним кашикама и тањирима из којих се јело на дворовима Немањића, ...понекад изазива и подсмех. Неспорна чињеница да су се они оженили принцезама са дворова Византије, Бугарске, Млетачке, Француске… неспорно доказује њихове цивилизацијске вредности и владарске способности, углед, моћ и утицај у тадашњој Европи. Начин на који су један другом предавали владарски трон и круну потврђује и високе хуманистичке особине владајуће елите. Римски папа је, дајући Стефану краљевску круну, верификовао да се ова држава налази међу најугледнијим и војно најјачим државама у Европи....

Дело је засенило личност. Србија без гроба Светог Саве и без фреске Белог Анђела, не би била ова Србија. Можда не би ни постојала. Заслуга што постоје манастир Милешева и Бели Анђео, и што су баш у том манастиру почивале мошти Светога Саве, припада искључиво краљу Владиславу. Архиепископ свети Данило Други овако описује светог Владислава: „Ревношћу нелењив, духом ватрен, Господу работајући… Благородно проводивши овај живот и краљевавши своме отачеству… пређе у бесконачне векове ...“

Још једна потврда о значају светог краља Владислава стигла је недавно. Свети синод Руске православне цркве одао је српском краљу највећу могућу почаст: 2013. године, у свој верски календар унео је нови празник – сваког седмог октобра Руси ће „прослављати светог и благоверног краља Владислава Српског“. То, највеће признање, великом краљу Владиславу одала је највећа православна црква.

Непроцењива је заслуга и непролазна слава српског краља Владислава.

У Милешеви се осећа „дух верника“.
Човек овде може пробудити моћ и знање којег није био свестан.

Манастир Милешева је, по много чему, велика и трајна загонетка. То се не може променити; то му и даје нарочиту драж, и доводи хиљаде поклоника који га редовно посећују. ... Кад уђе у манастир, човек осећа да се сусрео са нечим што је силно и необјашњиво. Види: зидове, фреске, црквене реликвије, иконе, саркофаге… али осећа и невидљиву силу која га обухвата и уводи у поље где чула и разум не могу да дају све одговоре. Схвата да се суочио са необјашњивим. Све је на свом месту; али, има и још нешто. Овде се осам стотина година служе свете литургије, овде су чуване чудотворне мошти Светог Саве; овде се и сад чувају мошти ктитора – светог краља Стефана Владислава, ту су чуване мошти светих Сергија и Вакха; овде су фреске и иконе непролазне вредности… и све то рађа, код разумног човека, осећање дивљења и поштовања, страхопоштовања.

Постоји и још нешто, нешто више од видљивог... у овом храму, осећате нешто друго; осећате да су се овде молиле стотине хиљада људи, да је ту мир и помоћ нашло непрегледно мноштво невољника, спознате да постоји виша сила која чува ово место и која повремено производи чуда.

У верским храмовима нема „психологије гомиле“, али се осећа присуство „психологије верника“; осећа се „дух верника“. Осећа се и „присуство светих“. На један начин човек доживљава тек саграђену цркву, а сасвим друкчије ону која је стара више стотина година. У Милешеви се осећа „дух верника“, осећа се и још нешто – присуство и дејство чудотворних моћи; велики број људи спозна да овде може добити помоћ и заштиту коју тражи, да може код себе пробудити моћ и знање којег није био свестан.

Многобројне светиње из Милешеве своју мисију
и данас врше расуте широм Европе

Немерљиво је велики допринос манастира Милешеве духовном опстанку и развоју православља и православних народа, нарочито у Србији и осталим балканским државама, али и у читавом православном свету. Као што честице часног крста или делови моштију највећих светитеља врше своју мисију широм света, тако и књиге и друге драгоцености које су створене у Милешеви обављају своју просветитељску и мисионарску улогу на свим местима где се данас налазе.

Лако је данас утврдити да дарови Милешеве и сада зраче својим просветитељским и верским моћима у најмање петнаест европских држава. То су Србија, Русија, Немачка, Украјина, Румунија, Црна Гора, Грчка, Италија, Бугарска, Хрватска, Мађарска, Чешка, Молдавија, Република Српска, Света Гора. У њиховим националним библиотекама, музејима и црквама чувају се књиге и разне реликвије настале у Милешеви. Колико тек блага чије се милешевско порекло сада не може препознати – остварује своју мисију у овим и у другим државама.

Непријатељи српског народа разарали су и скрнавили манастир, а вера народна га је обнављала, бивајући све јача, неугасива. Сваки предмет из Милешеве, ма где се налазио, остављао је дубок траг у души онога ко га је поседовао и чувао, и доносио му добро и срећу, а онога ко га је скрнавио и уништавао стизала је Божја казна.

Милешевске реликвије и други предмети јесу дарови који располажу силама и својом творачком снагом посредују између земаљског и небеског света. Милешевске светиње су присилно напуштале овај манастир, али су истовремено обогаћивале и снажиле друге манастире и светилишта широм православног Балкана, па и Европе. Много је светих предмета за које се не зна да су потекли из Милешеве; векови су замели трагове порекла, али њихова творачка снага није умањена.

Звоно је упалио варницу Вере, Наде и Љубави.
Подсећа због чега је и како, овде доспело и чему сада служи

Сетио се Козицин братства ова два народа и дарова које је руски царски двор давао Србији. Присетио се и да су Срби његовом народу узвраћали кад су могли и највише што су могли. Да није било тог словенског и православног пријатељства неби било ни овог звона. Звоно јесте велико, али је веће по добру које носи и доказује, него по тежини и запремини која је заиста велика. Звоно је, уствари, излило пријатељство руског народа према Србима, а Његова историја је почела знатно пре 21. века.

Симболика звона јесте да „ представља небески свод безмеран и несагледив, у коме се све креће између две крајности: добра и зла, смрти и бесмртности“. Дејство звона на људе, често врло чудесно, забележено је још у прадавним временима. Тајна је у томе што се у звоњави комбинују два различита, готово супротна својства: снажан ударни звук и блага дуготрајна мелодија чија снага полако опада; та два различита звука из истог извора различито делују на људску психу, осећања и поступке. „...То је као када се човек буди из сна: најпре изненада отвара очи, а затим цео свет испуњава његову свест и живи својим животом.” (Константин Мишуровски, звонар Московског Кремља)

Вишеструка улога звона, кроз далеку прошлост до данашњих дана, имала је изузетно важну улогу на више функција људског живота. Најважнија – да је њихов звук окупљао и сједињавао људе – како у време богослужења или славља, тако и у тренуцима кад им је потребан бег од стварности или кад су само заједно могли да се одупру надолазећим невољама... Верује се да звук звона може да отера зле силе и негативну енергију. Научници су доказивали да звук православног звона може да елиминише и патогене материје, као и да је захваљујући управо звонима и њиховој звоњави православни свет заобишла куга која је у 14. веку харала Европом.

Мисија Милешевског звоно јесте да истовремено буде: подсетник – шта су све Руси урадили за опстанак овог манастира и српског народа; захвалница – за оно што су Срби урадили за Русе и заједничку историју; опомена – да се народ и данас налази пред многим искушењима и да га треба окупљати и подучавати; награда – за истрајност у борби за слободу оба народа; позив – на окупљање и на слогу словенских народа, да заједно наставе борбу како би вера, љубав и нада победеле непријатељство и зло и у Србији, и у Русији и у целом свету.

Човек има потребу да добије
видљиво сведочанство о ономе
што прихвата као надчулно и невидљиво

Фреске и иконе у историји су прошле различите фазе: биле су слављене, а затим скрнављене и забрањиване, па опет уздизане... Али, њихов дух је преживео све кризе, и увек изнова излазио на пиједестал угледа и велике моћи. Корен иконе сеже у дубину људских почетака...

Човек „посматрањем иконе ступа у небески свет“ (Тања Велманс).

Човек слика зато што мора да искаже оно што не може друкчије. Речима – слика неизрециво. Та потреба је сазревала и мењала форму све до тренутка кад је човек осетио могућност да и преко слике комуницира са надреалним, са оним што, или оним ко утиче на његову судбину, ко одређује да ли ће његова стрела или копље погодити циљ. Осетио је потребу да комуницира и са Богом. Ту потребу је осетио и онај који ствара слику и онај ко се, загледан у њу, напаја снагом и инспирацијом; обојица су осетила присуство невидљивог.

Икона је тако заузела простор који не може досећи ништа друго: ни реч, ни писмо, ни песма, ни фотографија… ништа што је у домену људског стваралаштва. Посматрање иконе је био само увод којим је успостављана спознаја о специфичној блискости између човека и оностраног света. Душа се уздизала, а човек налазио што му је било потребно – некад помоћ, некад опрост, некад савет… увек подршку, јер икона показује правац којим хришћанин треба да иде.

Икона је постала и терапеут; молећи се пред иконом, многи болесни или њихови ближњи су оздравили; многима је у кризним ситуацијама спасила живот. Многим родитељима је помогла да добију жељено потомство. Многима да изиђу из животног ћорсокака… Да би помогла, постоји само један услов: човек који се моли треба да – верује; да верује у то да му молитва пред иконом може помоћи. И помоћ ће стићи.

Друга врста чудотворне моћи је очигледнија. Има много случајева да човек пред икону дође, или га донесу, са неком тешким обољењем, а одатле, после искрене молитве, оде здрав. Медицина не може да му помогне. Али, вера може.

Православље каже да сваки човек, чином
крштења добија свог анђела чувара

Кад је Бог стварао свет спознао је да су му потребни и помоћници. Успоставио је Анђеле.

Кад су људи спознали да је Бог недостижан, далек, сувише снажан… требао им је неко с ким могу лакше да комуницирају; са ким, бар мало, могу да се идентификују; ко ће лакше да разуме њихове потребе. И Бог им је послао анђеле. Тако је и Богу и људима било лакше да успоставе везу.

Анђели су бестелесни и невидљиви. Али, свако ко искрено и довољно предано то пожели, може да осети њихово присуство. Тек покаткад, кад сами процене да је душекорисно, изабранима могу и да се прикажу: некад као светлеће тело, некад као муњевити блесак, некад као свемогући дух, некад као облак или буктиња, некад као обичан смртник.Некад се анђео јави као „пламтећи грм“, некад као сенка, некад као покретачка мисао...

Mилешевски Бели Анђео људима показује да њихова судбина није смрт, већ – живот. Бели Анђео зна да „свему има вријеме… вријеме кад се рађа и вријеме кад се умире… кад се убија и кад се ицјељује… кад се разваљује и кад се гради… кад се тече и кад се губи… кад се чува и кад се баца… кад се љуби и кад се мрзи…“ (Књига проповедникова) – зато је он тако постојан. Чека.

Чека да Срби спознају и његову и своју улогу, пут који им је одредио Свевишњи. То није пут умирања, то је пут живота; није пут сталног жртвовања, то је пут духовног уздизања. Није ни Свети Сава ратовао на свакој животној раскрсници, али је побеђивао. Побеђивао је мудрошћу, а не мачем. „Гледање Белог Анђела јесте равно молитви“, окрепљује онога који гледа и нуди одговоре на најтежа питања. Да би молитва била делотворна, мора бити и јасна и довољно прецизна. Онај ко моли не може да се премишља, молитва му не може бити услишена ако сам не зна шта хоће.

Дошло је време да Срби покрену обнову темељних националних и државотворних вредности. То су, пре свега, исцељење народа од штетних идеологија и сатанистичких пројеката; градња и самоизградња личности; међусобно поштовање и љубав; јасан план изласка из ропства у које су, мимо своје воље и заслуга, гурнути. Поруке Белог Анђела им могу помоћи на том путу.

Покретачко стваралачка улога Белог Анђела
најпре се испољила сигналом за почетак Ренесансе

Свет би сигурно изгледао друкчије да нема Белог Анђела. Србија можда не би ни постојала; свакако то не би била оваква Србија. И данашња Европа би изгледала другачије. Траг Белог Анђела и његов запис на уметничком, културном и уопште друштвеном животу наше цивилизације је неизбрисив. Није све то још сасвим објашњено, али јесте – неспорно.

Бели Aнђео био је и искра и семе за револуционарне промене у уметности тог доба. Искра је сажегла старе, стерилне шаблоне, семе је активирало нови, велики уметнички и, уопште, друштвени потенцијал Европе. Бели Анђео је довео у питање старе каноне на најважнијем, најтврђем и најсветијем месту: пољуљао је дотадашњи начин сликања икона и фресака. Лавина новог грунула је и разорила оно што је било дотрајало или бескорисно. Активиран је уметнички и сваки други потенцијал Европе, који је дремао заробљен предрасудама. Са тадашње уметности Бели Анђео скинуо је строгу, тамносиву скраму која ју је прекривала и спутавала. Кад су европски уметници – на примеру Белог Анђела – видели да се може и да се сме друкчије, и они су свом уметничком генију дали маха, ослободили заробљену слободу.

Људи који су средином 20. века подигли Белог Aнђела тако високо, сведоче да је Европа препознала свој идентитет и домете своје уметности. Знали су да је мрак средњег века заменила конфузија пристигла на крилима „нове технолошке револиције“. Желели су да баш ова икона помогне у налажењу пута кроз нове заслепљујуће лавиринте; да направе нову, овог пута светску ренесансу, која ће бити још боља и хуманија од претходне.

Пола века после тих догађања, Европа се готово одрекла Белог Анђела, а свој пут и пропагандну машинерију усмерила у „ново средњовековље“, управо тамо одакле је, уз помоћ Белог Анђела, једва избауљала.

Пут Србије није пут умирања, то је пут живота;
није пут сталног жртвовања, то је пут духовног уздизања

Фреска Белог Анђела носи поруке које је цео свет уважио, али још није објавио. Постоје у њој тајна значења, али постоји и сила која их маскира и успешно скрива. Бели Анђео је главни, или бар један од најважнијих, српских талисмана. Тако га доживљава и већина људи који његову репродукцију држе на зиду свог дома или у новчанику. Његове поруке се могу боље сагледати тек онда када се „прочита“ симболика Белог Анђела и када се његовим симболима призна одговарајући значај. Неспорно је да он одвраћа зло и привлачи добро; да штити онога ко га поштује и чува.

Први од симбола који Анђела наглашено издваја од осталих фресака јесте светлост. Светлост зрачи из његовог лика и из читаве слике. Ту необичну светлост ни време није успело да потамни. Напротив, као да је током досадашњих осам векова само добијала на својој снази. Његова светлост не блешти, она зрачи и осваја лепотом и миром који отуд долази. Светлост избија иза крила, из ореола, израза лица, очију, зрачи и из Анђелове одоре… читава фреска емитује ту необичну светлост. Можда је боја била таква. Можда је сликар применио посебну технику. Чудно је, ипак, да остале фреске у овом манастиру не садрже такву врсту и снагу светлости.

То сигурно јесте једна од главних порука Белог Анђела коју је, први међу Србима, послушао Свети Сава. Он је могао да уради све оно што није могло оружје и насиље: лечио је болесне, сузбијао насилнике и звери, отварао лековите изворе, заустављао олујне кише и ветрове.

Српски великани успехе су постизали радом, а не силом, мудрошћу, а не насиљем. Тесла, Пупин, Руђер Бошковић, Иво Андрић, Његош, Милутин Миланковић, Црњански… нису побеђивали силом већ умом. И велики Деспот Стефан, после Косовског боја, јесте победио три турска султана, али силног Бајазита није смирио мачем него мудрошћу, и тако је спасао српски народ. За многе војне победе које су остварили српске војсковође, пресудан је био ум, а не снага оружја.

Данас, на почетку трећег миленијума, свет се Сатани и злу може одупрети служећи се пре свега „алатима“ које нуди Бели Анђео. Светло, ореол, жезло, крила, руно – односно оно што они симболично представљају – јесу моћна „оруђа“ и за одбрану и за успон народа и државе. Њихов учинак је видан кроз читаву историју човечанства. У прошлости су их користили Ганди, Мартин Лутер Кинг, Мендела… и побеђивали много јаче и много вештије противнике. Два Србина су се, почетком овог века, такође сврстали међу светске хероје отпора и успеха. То су патријарх српски Павле и тенисер Новак Ђоковић. Обојица носе искру светлости коју им је подарио Бели Анђео. Покојни патријарх сужио је у Милешеви, где је учио и од Белог Анђела; зато и каже: „Биће нам боље кад ми будемо били бољи.“ Новак се поклонио икони Белог Анђела и поручио: „… У ратовима нема победника, рат доноси само лоше за човечанство… бављење тенисом за мене је било попут благослова…“

Будућност прво долази у Србију,
са свим својим ужасима и лепотама

Рат између зла и добра траје од постанка света. Мењају се актери, мењају се средства, мењају се места, али Србија и Бели Анђео остају на централној мети сваког агресора.

Џулијан Асанж, оснивач сајта Викиликс, који је објавио много тајних докумената, то објашњава управо позицијом коју Србија има: налази се „између, односно у међупростору. То су државе где будућност прво долази, са свим својим ужасима и лепотама. Судбина ових пионира, па самим тим и Србије, јесте да буду погрешно представљени. Ми живимо у времену између две епохе. Ми смо последња генерација, јер је дошло време глобалне дистопије“, каже Асанж у интервјуу београдском Блицу од 8. маја 2014. године. Дистопија је, како објашњава, свеприсутни Гугл, „угњетавајућа друштвена контрола“, у којој се репресијом и различитим облицима насиља, над грађанима успоставља строги надзор.

Срби живе на „капији Балкана“, на простору кроз који мора да прође готово сваки освајач, свеједно да ли креће на Исток или на Запад. Зато их велики и моћни тако често нападају. Нападају их и војно, и социолошки, и економски, и психолошки... Велики лако нађу и слабе тачке и слабе Србе, и лако отворе процесе самоуништења, који уз њихову подршку додатно прљају и унижавају овај народ.

Нападнут је сваки сегмент свеукупног живота. Разрађене су различите технике. Прошлост се у Србији, користи да би се срозала садашњост и контролисала будућност. Наводно „разјашњавање“ четника и партизана, међусобно рушење њихових споменика и пребацивање одговорности на њихове наследнике, срачунато је на подстицање немира, несигурности и свађа међу људима који би требало да реализују заједничке пројекте. Не могу. Наметнуто им је да је важнији сукоб који се догодио пре седам деценија него сутрашњи дан. Заробљени су у прошлости.

Није смисао живота – прехранити се, забавити се, и заборавити се. Опстајати значи – ићи напред, не предавати се такозваном „слободном тржишту“, дужничком ропству, сили такозваних „слободних медија“ и другим замкама неолибералног капитализма. Човек је рођен и постоји да би стварао, да реализује сопствене могућности. Није га Бог створио да буде роб и да иде у гроб. Свет мора у нову Ренесансу. Људима је данас највише потребна светлост – да их ослободи страха, да обасја нови смисао њиховог битисања, да им омогући остварење личних потенцијала. Све мора да почне испочетка и на нов начин. Зато се вратио Бели Анђео: да Србима и свету покаже да заслужују бољи и срећнији живот – без страха. Тако је почела и Ренесанса. Светлост, лепота и љубав увек су имале моћ да сузбију мрак, грдобу и мржњу. Тако ће бити и овог пута. Вера ће одагнати страх, Нада ће знати куда. Човечанство ће морати напред новим путем. То је пут живота, а не робовања и смрти, то је пут који показује Бели Анђео.

Време је за нову Ренесансу

Бели Анђео је посебна прича.

Како, после толико времена, открити разлог због којег је Бели Анђео слетео баш на зид Милешеве? Одакле је извирала енергија која је покренула европску Ренесансу? Зашто је Европа његову слику послала Америци, а цео свет скупа – у космос, као главну поруку Земљана небесима? Шта га то, осим лепоте, издваја од свих других фресака на свету? Или је само лепота довољна, или има још нешто, што се на први поглед не види? Шта је његова мисија и какве поруке данас шаље? Одговори не могу бити једноставни.

Милешевски Бели Анђео је, према оцени светских научника, откључао врата хуманистичкој револуцији. Енглески археолог сер Артур Еванс, 1888. године, пишући о необичној лепоти скривеној у манастиру Милешеви, констатује: „Ништа што је створио Ђото не премашује лепоту Анђела из српске краљевске задужбине Милешеве“, а познати француски византолог Тања Велманс, почетком 21. века тврди да је „Ренесанса започела… захваљујући милешевским фрескама и Белом анђелу“. Порука из Милешеве је, ободрила великог Леонарда да Винчија да направи најпознатију слику – Мона Лизу; на истом таласу Микеланђело је створио непоновљиву скулптуру – Давида. Та дела су постали симболи слободе новог света. И други напредни сликари и уметници Европе следили су пут на који је указао непознати уметник у Милешеви – слике су добиле трећу димензију, а простор дотад неуочљиву дубину и волумен који пре Белог Анђела није постојао. Тако је – слободом свог израза и светлошћу приказаног, овај Анђео и Србима пружао наду у најтежим временима.

Време ја да Срби науче и ову лекцију коју држе и Христ и његов изасланик – Бели Анђео. Оба носе светлост и љубав, али не пристају на саможртвовање и на смрт. Својим Васкрсењем Христ не позива на жртвовање и на смрт, него на – живот. Он не каже – умрите; Он каже – живите! Бели Анђео Србе позива да се Вазнесу; да се из гроба у који су већ гурнути уздигну и да – и себи и другима – кажу: Доста је било! Хоћемо да живимо! Срби се морају борити, али на њиховој ратној застави мора бити и Мудрост, а не само Храброст. У праву су савремени српски политичари који кажу да Срби не могу победити пушкама. Највећа српска победа у историји овог народа – Битка на Колубари, извојевана је мудрошћу; оружје је било средство, али је мудрост водила битку. Оружје даје Снагу, а Мудрост одређује пут. Без Снаге се не иде на пут, без Мудрости пут постаје провалија. Србији не треба провалија, већ Ренесанса. То је позив Белог Анђела.

Свет зна за четири елемента:
земља, ваздух, ватра и вода.
Време је да призна и пети елемент – речи.
Јер: „У почетку беше реч...“ а снага речи је све већа.

Српски кодекс постоји. Живи у овoм народу хиљадама година. Може да се чује, може да се види како га народ остварује, може и да се прочита.

Када су схватили да бомбе имају ограничен домет, највећи непријатељи Србa и Србије присетили су се Библијске поруке: „У почетку беше реч и реч беше у Бога... Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало...“ (Свето Јеванђеље по Јовану). И, насупрот Божјој вољи, почели су да користе, да – злоупотребљавају речи.

Срби су, убрзо, речима подељени на партизане, четнике, комуниста, недићевце, љотићевце, монархисте, демократе, стаљинисте, патриоте, издајнике, вернике, атеисте, Србе, Србијанце, Црногорце, русофиле, европејце, невладине, црне, црвене, жуте, навијаче, криминалце, рекеташе ... подељени су и на много политичких партија... Јесте давно направљена велика грешка: Срби који су примили другу веру отерани су из Српства. Моћни народи и државе привлаче и усвајају и противнике, а Срби су отерали своју браћу од себе. Зато што су пременили веру или партију, два брата су постајали непријатељи. Та грешка је постала платформа на којој су српски непријатељи засновали и свој савремени сцанарио.

Оно што није успевао бомбама непријатељ постиже – речима. Делује на свесно, али и на подсвесно. Уништава дух српског народа. Од метака се човек може склонити; речи стижу свакога и – остављају траг, негде мање, негде потпуно. Све изгледа просто и природно. Већина људи није схватала да иза овог напада стоје најмоћније силе света. Темељ офанзиве је постављен на идеологији Јозефа Гебелса; остварује се Хитлерова наредба: ''...Не смемо никада допустити да на Балкану постане премоћан народ који је свестан да му је судбина поверила неку мисију. Срби су такав народ. Они су доказали своју велику државотворну снагу и имају широке циљеве који сежу до Егејског мора... Немачка мора до краја сузбити све планове о Великој Србији. Оно што долази из Београда значи опасност... Не сме се створити јака српска војска...“ наредио је 1939. године Адолф Хитлер.

Фашизам је кренуо у нову офанзиву користећи ново оружје – речи. Схватили су да су речи ефикасније од бомби. Речима, а не бомбама, је стварана људска цивилизација; речима се, већ дуго и уништава. Бомбе могу само да убију, речи могу и да убију али и да трансформишу. Речима су сви ратови започети и завршени.

У праву је и амерички историчар и угледни професор Филип Џенкинс (САД), који је 1995. године упозорио свет: „Ако посматрамо обнову фашизма и исламски фанатизам против којих се они боре, могло би се с правом рећи да су Срби ти који воде битку за нас.“

У праву је Џенкинс, али империјалној политикци и Н С П није довољно што се Срби боре за њих. Они хоће да Србе униште. И то траје. Мењају се људи, мењају се владари, мења се технологија, али сулуда потреба за покаравањем других народа остаје и води политику великих сила. Због тога је и потреба за обнављањем Српског кодекса све израженија.

Има ли Србима спаса?

„Призван или не призван, Бог је увек ту“ исправно је упозорио Карл Густав Јунг.

Бог је Србима послао Белог Анђела. Бели Анђео јесте – симбол српског народа. И Он и тај народ трају упркос свим заверама, нападима, рушењима, пожарима, бомбама... Опстају и приказују сву лепоту живота, показују да имају посебно место и у историји и у будућности Европе и света.

Бели Анђео и Срби доказују да Српски Кодекс постоји, да борба за правду и слободу увек побеђују зло, неправду, робовласничке планове.

Има више теорија о томе зашто је Србија немилосрдно нападнута крајем 20. и почетком 21. века:

Једна – Албанци су купили моћне сенаторе да лобирају за интересе и сценарио Велике Албаније.
Друга – циљ Америке и Европе је да спрече Русе да дођу на Балканско полуострво.
Трећа – Германски план је да изиђу на Егејско и Јадранско море, а Србија им је на путу.
Четврта – постоји сила која жели да уништи Словене, да им промени идентитет и веру.
Пета – Турска и Германса империја планирају да поделе Србију.
Шеста – околни народи, чије мањине живе у Србији, желе да приграбе део територије.
Седма – велики лобији отмају руднике, енергетски потенцијал... сва богатства Србије.
Осма – људски потенцијал Србије веома је велики па моћни хоће да га присвоје.
Девета – поједини велепоседници и тајкуни из Србије желе да Србију претворе у своје поседе.
Десета – елите народа који су у прошлим ратовима овде побеђени желе да се освете.
Једанаеста – Нато неда самосталност држави која је већ окружена његовим чланицама.
Дванаеста – Нови светски поредак покорава све земље и народе, па и Србију...

Има још „теорија завере“ и за све могу се навести конкретни докази. Све су – истовремено – на делу и да све имају заједнички циљ. Србија је опкољена и, новим војним средствима и методама, у великој мери покорена. Аларм за опстанак Србије је одавно укључен. Сваки час заурла нова узбуна. Републички завод за статистику је објавио да је од 2007. до 2017. године 392.000 људи више умрло него што је рођено, а само у току 2017. Србија је у минусу за 38.828 људи, плус око 20.000 који се одселe сваке године.