Рекли су о књизи

Проф. Др Јован Н. Стриковић:

„Томашевић је стваралац с оне стране спознаје! Поготово је то препознатљиво у овој књизи, у којој он тври да је Бели Анђео, у ствари, молитва! Не говори он то одока, већ ту хипотезу тако сугестивно образлаже емпиријом, која је увијек присутна овако или онако, у сваком случају – у молитвеној тишини.

Дуго се чекало на свјетлост која ће означити почетак Ренесансе, а ето је, у Белом Анђелу. Она је плијенила не само тада, већ и сада. Та свјетлост траје осам стотина година, па је, како аутор у свом епском заносу сугерише, вријеме да се почетак Ренесансе помјери уназад за онолико колико то заслужује не само Бели Анђео, већ и његов савременик и врсник Доментијан. Био би то, доиста, добар гест и за науку којој се не види крај!

Проф. Др Радивоје Паповић:

„Бијели Aнђео се одавно јавио; али нико није смио с њим проговорит. А Он је чекао своју причу. И Он овдје, кроз твоје перо, почиње да је обзнањује.

Колико год да си урадио, много је више него што је било. Показао си да се има шта и рећ и прочитат, али и да је прича недоречена.

Најважније је да га ниједном нијеси наружио. Докле си досегао, показаће вријеме.

Највише је то што си смогао снаге да кренеш у неистражено, и нека ти је на част.

Милинко Бујишић, новинар и публициста:

Свако ко прочита ову књигу много ће се лепше осећати, много ће тога сазнати што није знао и свако ће пожелети да још једном види Белог анђела, да му се поклони или да клекне пред њим, без обзира да ли га је раније видео и да ли је верник или није. Бели анђео је многе атеисте превео у вернике и многи, који су у познијим година видели Белог анђела, осетили су покајање, а многи и стид што то раније нису учинили.

Уверени смо да ће ова књига многе људе одвести у дом Белог анђела, у Манастир Милошево, без обзира да ли су раније били или нису били у њему. И многи ће баш ту наћи лични мир и одговоре на најважнија питања.

Живадин Митровић, новинар и рецензент:

Аутор је заокупљен фреском Белог Анђела и њеним видљивим и невидљивим значењима. Творац овог дела, како каже Томашевић, кога је водила божја рука, удахнуо је фресци и представи на њој способност ауторитативне комуникације која, и данас, уверљиво шаље поруке онима који су способни да их виде.

У разоткривању тих симбола и тајновитих порука аутор указује на лепезу порука који су сакривени у знацима: од руна, крила анђела, троуглова у каменом престолу, положаја руку до врата на која показује, а фреска и положај Белог Анђела својом целином указује на пут ка новој ренесанси.